Јован Ђорђевић - дигитална биографија, ученик Андреј Вулиновић III 3, ментор Славица Јурић
By svetosavci
-
Јован Ђорђевић је рођен 13.новембра 1826. у Сенти (Војводина) -
Учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845 уписао се на пештански медицински факултет. 1848 дефинитивно је прекинуо студије. (Википедија)
-
Године 1849. бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Одатле је Ђ. отишао у Лугош за судског чиновникаа 1852, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овдје је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857) примио у Пешти секретарство Матице Српске и уредништво Летописа. (Википедија)
-
Иницирао је оснивање СНП, чији се рад одржавао уз његово несебично залагање. Био је један од првих који су дали прилоге за СНП, поклонио је 100 форинти, том приликом прикупљено је 170 форинти и два дуката. Од јула 1861. био је потпредседник ПО и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ (1862–1868). Стварао је репертоар, бирао и преводио драмска дела. (Енциклопедија Српског народног позоришта- Јован Ђорђевић; слика СНП: Википедија, СНП, зграда Дунђерског) -
Од јула 1861. био је потпредседник ПО и председник Артистичког одсека, потом управитељ, драматург, понекад и редитељ.У то време пише и новинарске чланке о позоришним темема. (Википедија)
-
Превео је или прерадио 25 драма са различитих језика: Расејани 1861, Лудница 1862, Вампир и чизмар 1863, Стари бака и његов син хусар 1863, Сплетка и љубав 1863, Ђурађ Бранковић 1865, Лек од пуница 1867, Вежбање у брачном животу 1867, Он је излечен 1867, Доктор Робин 1867, Гроф Есекс (готово сасвим превео; представљено под фирмом Јоксића 1869, Лудвиг XI и Милион 1870, Анђео поноћи 1871, Звонар богородичине цркве 1872, Тартиф 1873, Стриц 1876 - 100 премијера за 7 година. (Енциклопедија СНП)
-
Објавио је са коментаром белешке са Благовештенског сабора (1861), саставио је уџбеник Општа историја у сликама и животописима (1892) и студију Српско-маџарско пријатељство (1895). Потписује и биографски портрет Чучук-Стане, жене Хајдук Вељка Петровића (1903). Постхумно је публикован рад Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског (1911). Саставио је и Латинско-српски речник (1886). (Енциклопедија СНП)
-
Године 1867. Ђ. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5. 11. 1867 кнез Михајло је обећао лично да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду. (Википедија; фотографија Стара разгледница, Инстаграм) -
Године 1868. позван је Ђ. за првог директора Народног Позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, Ђ. је именован на то мјесто. 1873 Народно Позориште је затворено, против Ђ. воље, а он је постављен за наставника.
(Википедија; фотографија Народног позоришта у Београду, сајт Завода за заштиту спом. културе Београда, https://beogradskonasledje.rs/izdvajamo/zgrada-narodnog-pozorista-u-beogradu) -
Јован Ђорђевић је свој алегоријски позоришни комад „Маркова сабља” завршио 1872. године. Алегорија Маркова сабља, поетизован преглед националне историје, била је будилац националне свести Срба у Војводини. (Енциклопедија СНП; фотографија плаката за представу: Википедија, Плакат на свили за представу Маркова сабља") -
Године 1876. постао је управитељ полугимназије у Шапцу, 1878. управитељ гимназије, а 1880. управитељ учитељске школе у Београду. Године 1888. изабран је за професора опште историје у Великој Школи. (Википедија)
-
Песма Народна химна (Боже правде)на музику Даворина Јенка прихваћена је као српска државна химна, а 1882. прерадио је текст химне. Песма је у неколико наврата била химна Србије, па и данас. (Енциклопедија СНП, фотографија: Пинтерест) -
Краткотрајно је 1893. био министар просвете у либералној влади. И поред свог родољубља и самопрегорног рада за опште добро трпео је многе неправде које су биле плод људске пакости, злобе и кратковидости. Радикали су га држали у затвору од 1. (13) IV 1893, амнестирали су га и пустили у јануару 1894. (Енциклопедија СНП; фотографија централног затвора старог Београда) -
Умро је и сахрањен у Београду. На опелу у београдској саборној цркви говорио је Драгиша С. Милутиновић, професор Велике школе, који је нагласио да Ђорђевићев цео јавни рад припада „просвети српскога народа, коју је ширио средством књижевности, школе и позоришта. Обреновићи су га одликовали Орденима Св. саве. Био је пун пожртвовања за опште добро, родољуб, који је ценио лепоту, имао фин и истанчан укус. (Енциклопедија СНП; фотографија споменика у родној Сенти: Фејсбук) -
Ученик: Андреј Вулиновић, III 3, ОШ "Свети Сава" Бачка Паланка
Ментор: Славица Јурић